Sa težinom u grudima i bolom u srcu delim sa svetom sledeću misao i poruku.  

Gledam sa ekrana svog telefona dešavanja u zemlji u kojoj sam odrastao – Srbiji, i ježi mi se svaka pora na telu, izvrće ka vani i u meni se budi strah, isti strah koji je nekada vladao mnome kada sam bio mladi student i kada je moja sopstvena budućnost bila neizvesna. Kada je svet bio prožman korupcijom, neznanjem bliske, a samim tim i daleke, budućnosti… kada je sve bilo isto kao i sada, samo je danas mnogo lakše širiti laži i pogrešne informacije – odnosno sve što NIJE istina.  

(sa protesta u Malmeu, 1.02.2025.)

Kada sam otišao na Kosovo da studiram (iskreno, ne zanima me više da li govorim o Kosovu ili Kosovu i Metohiji, jer šteta je već učinjena i zbunjenost vlada svima nama, te mi je samo bitno da mislimo na isti region sveta) skoro SVAKO mi je govorio da će me “ubiti šiptari” i kako je to “nebezbedno mesto”, naročito kada sam se selio u Prištinu.  

Isti ljudi koji su mi govorili ove laži i projekcije sopstvenih strahova su isti ljudi koji su danas stari, zadrti, i siromašni duhom i životom. Siromašni jer nisu videli u drugome patnju i ljubav koju svi delimo, i siromašni jer su SAMI. Jer su videli sve što je LOŠE u drugima (i samim tim u sebi) i malo toga što je DOBRO.  

Sada ti isti ljudi, odnosno taj soj ljudi, upravlja državama, svetom, i drži u svojim rukama ključ naše budućnosti – omladinu. I to čini kroz obrazovanje – najbitniji proces sazrevanja ljudskog uma i formiranje mehanizama za suočavanje sa stvarnošću u kojoj svi možemo da postojimo zajedno. No, kada čovek preživljava, malo misli ide u budućnost i planiranje iste, već na to kako će biti hleba na stolu i kako će se preživeti idući dan, mesec, o godini da ne govorim.  

Ta omladina bira da iz godine u godinu i u sve većem broju bira da napusti “svoju” zemlju i ode negde gde se znanje i sposobnost nagrađuje, a ne unižava i ignoriše. I ta omladina, u većini slučajeva, bira NOVAC kao primarni faktor motivacije… i sâm sam kriv za to. Jer osećam da Srbija nije više MOJA zemlja, jer MOJA zemlja je DOM, tamo gde se osećam da ljudi brinu jedni za druge, gde se staramo jedni o drugima kada je teško, i gde se držimo zajedno i pomažemo jedni drugima kada postoji kriza.  

A kriza u Srbiji nikako da prođe… 

Sada su studenti načinili drugačiju odluku. Odluku koja je već stvorila eho koji neće odumreti usled korupcije, selektivnog novinarstva, nepotizma, favoritizma, ili bilo kog drugog IZMA. Ništa ne može IZMA-ĆI studentima koji su mladi, puni života, elana, inteligencije, i duha koji će živeti bez obzira na to šta se desi. Kao zemlja, borili smo se UVEK protiv zla, i ponekad je najteže prihvatiti zlo u samome sebi – u sopstvenom okruženju, u sopstvenom domu, u sopstvenoj blizini. 

Sram prožme čoveka za tren kada shvati da je bio nesavesni saučesnik tome, i ako čovek ne načini drugačiji izbor, sa tim sramom će živeti i umreti. Svakoga ko je mirno posmatrao zlo je to isto zlo sustiglo. Istina neće nikada pobeći, iako je možda niko ne otkrije. Ljudska smo bića povezana srcem, dušom, energijom i ljubavlju, i tu nema mesta lažima, manipulacijama, obmanama, već svemu što to NIJE.  

Istina ima svoj glas, svoj eho, i kada se istina krije dovoljno dugo, inercija i pritisak se nakupi dovoljno da se pokrene ne samo grupa studenata, već čitav svet.  

Videli smo samo deo užasa u Gazi, pre toga Ukrajini, i pre toga Libiji, Siriji, Sudanu… lista ide u nedogled.  

Zajedničko u svemu ovome je zajednica, odnosno zajedničko stajanje protiv zla i svega što je na putu istini. Teško je prihvatiti istinu, naročito ako smo doprineli stanju sveta kroz ćutanje, pretnje po život, potrebe da preživimo i prihvatamo hleb u zamenu za površnu političku podršku… Za par hiljada dinara, bednu platu koja JEDVA pokriva osnovne troškove, novac koji od čoveka čini roba čiji je gospodar nevidljiv i krije se iza titule, pozicije koju niko više ne prihvata niti za koju iko brine, jer je ista izgubila vrednost.  

No, u dubini duše verujem da su ti isti političari samo ljudi kojima je mozak ispran da rade za svoje najbolje dobro (jer ne znaju za bolje) i u svoje najviše interese, nesvesni bola koji njihova dela i nedela čine, pijani od moći i razvedeni od stvarnosti. 

Naravno, to nije dovoljno da se nekome oprosti, jer čovek mora sam shvatiti greške koje je napravio, i onda načini sve što može da ispravi posledice istih.  

Da li to znači pozvati političare i takozvane predstavnike vlasti na razgovor – možda, ali SAMO u neutralnom terenu, tamo gde ne idemo odmah za grkljan jedni drugima, već razumemo dublji značaj toga ko smo, zašto radimo to što radimo, i kako možemo ZAJEDNO da prihvatimo ono što je izgubljeno, popravimo ono što možemo, i nastavimo da gradimo bolje… i najbitnije, kako da NIKADA VIŠE ne dođemo u tu situaciju u kojoj se nalazimo danas.  
 
Studenti nikada nisu sami, niko nikada nije sam. 

MK